Фондација „Лаза Костић”

Наш тим

Наш тим

Фондација „Лаза Костић“ основана 2009. у Београду, 2016. у Новом Саду.

Оснивачи:

  • Проф. Марина Милић Радовић, пијаниста
  • Проф. др Невена Словић, адвокат
  • Др Зоран Максимовић, театролог


Управитељ:
Марина Милић Радовић

Досадашњи председници:

  • Мартин Редклиф, 1991 – 1998.
  • Ђурђе Нинковић, 1998 – 2002.
  • Џон Пити, 2002 – 2010.
  • Мр Снежана Спасојевић, 2010 – 2013.
  • Драган Којић, 2013 –

Редом, с лева на десно: Драган Којић (председник), Коста Милић (адвокат) и оснивачи: Невена Словић, Марина Милић Радовић и Зоран Максимовић

Досадашњи витезови Фондације:

  • Пирс Лејн, пијаниста, професор, Краљевски колеџ, Лондон (2010)
  • Атила Капитањ, графички дизајнер, професор, АУНС, Нови Сад (2013)
  • Проф. др Драган Данкуц, спец. орл. Медицински факутет, Нови Сад (2016)
  • Др ум. Радослава Воргић Журжован, сопран (2018)
  • Предраг Пеђа Ђаковић, сликар (2018)
  • Војин Ћетковић (2022)
  • Академик Матија Бећковић (2024)

Управни одбор:

Марина Милић Радовић

Новосађанка, редовни професор Академије уметности у Новом Саду, Марина Милић је своје школовање везала за Нови Сад (проф. Евгеније Тимакин и проф. Арбо Валдма) и Лондон (Џон Лил). Са 16 година, још као најмлађи студент Академије уметности у Новом Саду, била је солисткиња на отварању Војвођанске филхармоније, под диригентском палицом Илмара Лапинша.

Деветнаест година проведених у престоници Велике Британије оставили су трага на ову необичну личност, која је и Би Би Си уметник Радија 3 (за који је снимила више сати музике, од тога 60 минута српске клавирске музике).

„Снажна личност која моћно изводи најграндиознија дела клавирске литературе“ – критика је Марининог диска Романтични барок, издатог у Великој Британији 2002. Сећање на једно крстерње је била најпродаванија плоча на P&O крстарењу по Норвешкој 2001. Прве две плоче, Словенски клавир и Две сонате које је продуцирао Рик Вејкман – одавно су распродате и више се не могу нигде наћи.

Својим невероватним ентузијазмом Марина је давне 1991, у Лондону успела да оснује и региструје Фонд „Лаза Костић“, чији је циљ промовисање српске културе и традиције у свету на највишем нивоу. Водећи се чињеницом да се Лаза Костић 50 година бавио Шекспиром, организовао 300-годишњицу рођења барда, поставио први пут на сцену на Балкану комад Вилијема Шекспира Фонд је поставио плочу на Глоб театру са именом Лазе Костића. Реализација највећег пројекта у историји постојања овог Фонда је реализација представе „Хенри Шести“ у мају месецу 2012. на Културној олимпијади уочи спортске Олимпијаде у Лондону, у режији Никите Миливојевића, за коју је музику написао Бора Дугић.

Инспирисана својом децом, Марина још у Лондону 2001. поставља концепт костимираног интерактивног концерта за који директор компаније Стеинвеј каже: „ … Напросто генијални приступ, нигде до сада виђен!“. Овај јединствени приступ је научно изучаван и потврђен МБА дисертацијом, заштићен на Универзитету у Батху. Костимиране концертне наступе постављала је у Синагоги, на Коларчевом народном универзитету, Градској кући у Новом Саду, на КоторАрт Фестивалу, широм Велике Британије, чак и на ХИФА Фестивалу у Хахареу (Зимбабве). Посебно је запажена њена серија „Крстарење са Марином“, коју је, као Капетан Марина, у сезони 2013/2014. имала на сцени Раша Плаовић Народног позоришта у Београду. Осим дечијих, креирала је програме за треће доба, особе са инвалидитетом, на приступачан начин повезивала музику са темама из живота: спортом, здрављем, браком, породицом, стварајући тако нову публику за класичну, такозвану „озбиљну“ музику.

За залагање за продор српске клавирске музике у свету кроз такмичења као директор Карић такмичења у Лондону и Танбриџ Велсу добила је признање ЕПТЕ (Удружење клавирских педагога) 2000, а следеће године медаљу Вукове задужбине.

Драган Којић

Председник фондације Лаза Костић од јануара 2013. године је Драган Којић, дугогодишњи директор Градске библиотеке у Новом Саду. Као изузетно цењен и поштован у културним круговима Новог Сада и шире позван је на чело Фондације у циљу наставка њеног културног ширења и напредовања у будућности.

Драган Којић рођен је 15. новембра 1953. године у Бијељини. Основну и средњу школу, као и Правни факултет, завршио је у Новом Саду. Током студија уређивао је лист Правник, био сарадник Индекса и активан у раду Трибине младих, чији је директор постао 1977. године. По интеграцији са КЦ „Соња Маринковић“, именован је за председника колегијума.

Обављао је бројне друштвене функције: био је члан Извршног већа Скупштине општине Славија, председник Комисије за односе с верским заједницама, као и секретар Фонда за културу Новог Сада. Од 1992. године, директор је Градске библиотеке у Новом Саду, где је унапређен рад установе у свим сегментима: кадрови, технологија, издаваштво и програми популаризације читања. Иницирао је бројне манифестације као што су Салон књига, Меморијал Стевана Пешића и Дани Николе Тесле.

Покренуо је више оригиналних пројеката, попут библиотеке на Штранду, ромске библиотеке у Шангају, библиотеке стране књиге „Аница Савић Ребац“ и Дигиталног омладинског центра. Као главни уредник библиотечких издања (Баштиник, Благо завичаја, Новосадски манускрипт), значајно је допринео култури сећања. Посебно се ангажовао на афирмацији културне баштине повезане са Српском читаоницом у Новом Саду.

Био је председник Новосадског клуба и Фондације „Др Лаза Костић“, као и потпредседник Српског друштва „Др Јован Рашковић“. Дугогодишњи је члан управних и уредничких тела у области библиотекарства и издаваштва. Добитник је великог броја награда, укључујући Златну значку КПЗ Србије, Вукову награду, Новембарску повељу Града Новог Сада, као и признања за допринос очувању ћирилице, развоју културе и афирмацији књиге.

И данас, у пензији, активно доприноси културном животу, посебно кроз рад на постављању спомен-обележја у Раваници у Врднику. Ожењен је и отац двоје деце.

Биљана Пушкар

Пушкар Биљана, рођена 1961. године у Новом Саду, професор је књижевности и српског језика са 32 године ефективног радног стажа, од чега 26 у Министарству унутрашњих послова Републике Србије. Током каријере обављала је наставне, стручне и руководеће функције у области полицијског образовања. Добитница је више награда за допринос у просвети и полицијском школству.

Биљана (Божидар) Пушкар рођена је 18. октобра 1961. године у Новом Саду. Професор је књижевности и српског језика, са 32 године ефективног радног стажа, од чега је 26 година провела у служби Министарства унутрашњих послова Републике Србије.

Средњу школу – Центар за образовање кадрова у друштвеним делатностима „Јован Јовановић Змај“ у Новом Саду, смер стручни радник правне струке (техничар) – завршила је 1980. године са одличним успехом. Добитница је награде „Светозар Марковић“ за област друштвених наука – књижевност.

Током школовања активно се бавила спортом: тренирала је џудо, а са 16 година играла је у првом тиму Кошаркашког клуба „Партизан“ из Новог Сада, који се у то време такмичио у Првој савезној (југословенској) лиги.

Филозофски факултет у Новом Саду, смер Југословенска књижевност и српскохрватски језик, завршила је 1985. године као прва у генерацији. Захваљујући високом просеку, стекла је право на скраћено студирање и добила трећу универзитетску награду.

По завршетку студија, запослила се у Вуковару, као професор српскохрватског језика и југословенске књижевности у Средњошколском центру „Едвард Кардељ“.

У Средњу школу унутрашњих послова „Пане Ђукић“ прелази 1992. године, где ради као професор српског језика и књижевности, као и професор дактилографије. Поред тога, дуги низ година водила је Језичко-естетски актив и Рецитаторско-драмску секцију.

Са представом „Страдија“ и својим ученицима освојила је прву награду за најбоље средњошколско позориште у Војводини, као и награду за професорску режију. Њени ученици постизали су запажене резултате на такмичењима у рецитовању.

Од 1994. до 2004. године била је руководилац Језичко-естетског актива. Године 2005. распоређена је на место помоћника директора за наставу, а већ 2006. постављена је за директора Средње школе унутрашњих послова. У децембру 2015. премештена је на позицију заменика начелника Центра за основну полицијску обуку, а 2016. године изабрана је за в.д. начелника Центра, одакле је отишла у пензију 27. децембра 2017. године.

За свој рад више пута је награђивана.
Фебруара 2003. године добитница је награде „Арчибалд Рајс“, коју додељује министар унутрашњих послова Републике Србије за заслуге у развоју полицијског школства. У новембру исте године, добија и новчану награду од министра унутрашњих послова за резултате у обављању послова и задатака из делокруга рада школе.
Године 2011, на предлог министра унутрашњих послова, добија Награду за ревносну службу, коју поводом Дана Министарства унутрашњих послова додељује председник Републике Србије.

Бранимир Јовановић

Бранимир Јовановић је машински инжењер и доктор наука, који је целокупни научни рад посветио проучавању живота и дела Николе Тесле. Био је директор Музеја Николе Тесле, а од 2019. председник је Фондације „Никола Тесла“ у Њујорку.

Бранимир Јовановић рођен је 1955. године у Београду, где је завршио основну школу, гимназију и Машински факултет. Своју професионалну и научну каријеру готово у потпуности је посветио проучавању живота и дела Николе Тесле. На Машинском факултету у Београду дипломирао је са темом „Теслин допринос развоју ваздухопловства“. Академски пут наставио је на Филозофском факултету у Загребу, где је 1987. године магистрирао у области историје и филозофије науке, са радом посвећеним Теслиним механичким осцилаторима. Докторску дисертацију под насловом „Теслин допринос методологији истраживања у машинству“ одбранио је 1995. године на свом матичном факултету у Београду.

Јовановић је аутор бројних стручних и научних радова, као и књига и предавања из области историје науке, с посебним освртом на научна достигнућа Николе Тесле. Два пута је биран за директора Музеја Николе Тесле у Београду, а такође је био и покретач, као и главни и одговорни уредник часописа „Алтеренерго“, који се бави обновљивим изворима енергије и енергетском ефикасношћу. Предавао је одрживи развој на Факултету за примењену екологију у Београду и ангажовао се као консултант у области обновљивих енергија.

Од 2019. године обавља функцију председника Фондације „Никола Тесла“ са седиштем у Њујорку.

Зоран Вујновић

Зоран Вујновић је истакнути друштвени активиста и оснивач више иницијатива усмерених на подршку породици и заједници. Основао је удружење грађана „Породични кругови Србије“, а један је од суоснивача Савеза за живот и рађање. Активно је ангажован и у црквеној заједници као члан Управног одбора Вазнесењске цркве у Жаркову. Такође, иницијатор је и оснивач Удружења вулканизера Србије.

Зоран Колунџија

Зоран Колунџија, рођен 1952. у Нишу, је истакнути издавач и професор књижевности, оснивач издавачке куће „Прометеј“ која је објавила више од 2.800 наслова и добитник бројних признања. Председник је Удружења издавача и књижара Србије, а породични посао воде његова супруга и две ћерке.

Зоран Колунџија (рођен 20. јуна 1952. у Нишу) је издавач и професор књижевности по образовању. Основну школу и Гимназију „Светозар Марковић“ завршио је у Новом Саду, где је потом дипломирао књижевност на Филозофском факултету.

Своју професионалну каријеру започео је као организатор културних акција у Културно-просветној заједници Војводине, где је радио од 1980. до 1993. године. Издаваштвом се озбиљније почиње бавити 1990. године, када са супругом Борком, такође ангажованом у издаваштву, оснива издавачко-књижарску агенцију „Прометеј“ и књижару „Мост“. Временом, „Прометеј“ постаје једна од најдинамичнијих и најзначајнијих издавачких кућа у Новом Саду, а и шире.

Као издавач, Колунџија је уредио и објавио више од 2.800 наслова из различитих области — лингвистике, лексикографије, историје, уметности и књижевности. Између осталог, био је уредник капиталних дела као што су: Велики речник страних речи и израза (у сарадњи са Иваном Клајном и Миланом Шипком), Правописни речник српског језика, као и обимне енглеско-српске и српско-енглеске речнике Данка Шипке. Уредио је и објавио сабрана дела Мирослава Антића у 15 књига, дела Душка Трифуновића, шестотомне дневнике Живојина Павловића, као и едицију Србија 1914–1918. у сарадњи са Радио-телевизијом Србије.

Издавачка кућа „Прометеј“ годишње објави око 100 нових наслова и добитник је бројних признања: Октобарске награде Новог Сада, „Искри културе Војводине“, „Вукове награде“, као и ордена Вук Караџић. Колунџија често учествује у хуманитарним активностима и истиче се као културни радник који негује трајне вредности и поштовање према књизи.

Председник је Скупштине Удружења издавача и књижара Србије, као и Удружења издавача Војводине. Служи се руским језиком. Васпитаван уз књиге и у духу поштовања према писаној речи, тај однос према култури и образовању одредио је његов професионални пут.

Његова супруга Борка, пореклом из Врбаса, важан је сарадник у пословању фирме. Старија ћерка Корана, рођена 1985. године, води сопствену књижару и ради у оквиру фирме, док је млађа ћерка Исидора, рођена 1989, апсолвенткиња српског језика и такође запослена у породичном послу.