Први научник који је говорио о оцу Николају Велимировићу и Шекспиру
Иако је професор Вујадин Милановић био свестан истинитости Шекспирове мисли да
је
Живот позорница
на којој свако игра своју улогу,
сигурно је њему на срцу много више била мисао владике Николаја
Живот је позорница
На којој се душа показује
Каква је у ствари.
Шта нам је за непуних 88 година, на позорници живота душа показала Вујадина
Милановића?
Чини се да није уопште случајно, него дубоко промисаоно што је последња фотографија за живота баш ова – на којој професор седи у топлом дому, окружен цвећем верне супруге Наталије, које она тако стручно и предано гаји, са својом последњом, откривајућом књигом у руци. Не случајно су корице књиге умивене у преливе небескоплавој боји. Јер је професор Милановић тежио небеским, Шекспировским висинама.
Али не заборавимо, тим висинама, ка Шекспиру, пењао се уз стубове српских великана – владике Николаја и Лазе Костића.
А у корену његовог бића -у сваком кораку који је предузимао, била је породица – сви они на које је био поносан и којима је својим делима дизао споменик.
Са супругом Наталијом и Слађаном Јанковић, последња слика
Своју биографију почиње податком да је „најмлађе (шесто) дете сиромашне сеоске
породице, одгајан на преслици и десници руци рано обудовљене Стане, у брдском крају у срцу Босне (општина Какањ)“. Поносно затим додаје да је „по повратку из Америке, где је са Фулбрајтовом стипендијом магистрирао 1968. био први магистар између Зенице и Сарајева“. Предавао од Пришине, Никшића, Петриње, до Београда, енглеску књижевност и понајвише Шекспира.
Душа Вујадина Милановића није се плашила изазова.
Није се плашила да буде прва, једина, па и да, ако треба, буде заборављена од овога света. Тежила је она ипак оном вишем свету – и када је радила овде, у приземном. А знала је да није сама, јер је у сваком тренутку цела породица, превасходно његова верна Наталија, радила са њим. Он ни једно једино дело (а широкогрудо је поклањао за библиотеку Фондације Лаза Костић) не посвећује ни супрузи ни деци, ни унукама. Јер зна да он ниједно дело не пише сам. Да би му се цео свет срушио, а са њим и сви његови научни радови и МИР за анализе, студије, читања, писања – да нема бриге његових ћерки, зета, понајвише супруге која му од тренутка када су се срели, до последњег дана, све на тацни приносила. Он зна да су сви они једно. Породица која оставља трага и ради на одржању српског национа.
Већ и по избору коме посвећује своја дела, видимо каква је његова душа и за кога дише:
- Јубиларно издање Хамлета (2002) са паралелним преводом стих стихом у александринцу, прво те врсте на Балкану са научним и критичким уводом у драму посвећује „др Лази Костићу, песнику, преводиоцу и зачетнику шекспирологије у Срба, поводом 400 година од настанка дела и 100 година од Лазиног објављеног превода у Мостару“.
- Превод Мери Дарам Кроз српске земље 1996. посвећује “Свим Британцима који су се часно борили, па и гинули са пушком или пером у руци, или у белом мантилу за слободу српског народа и његових националних права“.
- Прво издање Владика Николај о Шекспиру настало је на молбу тадашњег епископа шабачко-ваљевске епархије, господина Лаврентија, након предавања на тему Владика Николај о Шекспиру, а поводом пребацивања земних остатака владике Николаја из Америке у Лелић 1991. Професор Вујадин Милановић је тада био једини живи Србин са докторатом о Шекспиру, и први научник који је писао о оцу Николају као тумачу Шекспира. Чим је изашла, 1995. свих 1000 примерака књиге црква је унапред откупила и нигде се након тога није могла наћи.
- Следеће, свечано издање Владика Николај о Шекспиру у тврдом повезу, а на молбу и инсистирање Фондације „Лаза Костић“, издато 2016. поводом 400 година смрти Шекспира, посвећено је његовом „часном тасту Александру Гостовићу, носиоцу Карађорђеве звезде, блиском пријатељу и сараднику владике Николаја у Охриду и његовом оцу, Богдану Милановићу, такође добровољцу у отаџбинском рату“. То је уједно и последње дело које је професор објавио.
А све ове студије и многе друге, важно је истаћи, објавила је СРПСКА ЕВРОПА – његова кућа – јер је аутор желео да буде самосталан, да пише без цензуре, оно шта жели и како мисли, да му по објављивању не би повукли и уништили цео тираж, попут књиге Универзитет у Приштини у мрежи великоалбанске стратегије (1990). коју је Одбрана Милошевића у Хагу користила у његову одбрану 2005.
Душа његова је тежила за Правдом, за Памћењем.
Он се бави темама које нису ни популарне ни пожељне. Попут још необјављене књиге коју је најмање 5 година писао, а више деценија носио у себи: НА ВЕТРОМЕТИНИ ИСТОРИЈЕ: српска села у срцу Босне од настанка до нестанка (1992). А година овде не означава време објављивања, него крај постојања села, јер су тада српска села у Босни спаљена и похарана, укључујући и његово родно место Шемаљку.
Он зна да оставља нараштајима драгоцен научни рад. Не осврће се што то нису књиге које се брзо продају. Његова душа не само да није жудела за промоцијама – она их је најздушније избегавала! Само два пута, и то тек након силних покушаја, и то после пуних 15 година, професор се дао приволети на представљање значајне студије Лаза Костић, преводилац и критичар Шекспира, за коју је један од највећих зналаца о Лази Костићу, професор Миодраг Радовић, рекао: „волео бих да нисам у праву, но бојим се да је ово не само прва, него вероватно и последња темељна студија о Лази као преводиоцу и критичару Шекспира. Тешко да ће таква студија више изаћи код нас“.
Лазини амбасадори, у припреми наступа поводом премијерног представљања књиге Лаза Костић, преводилац и критичар Шекспира, у Градској библиотеци у Новом Саду, 2. октобра 2014. године
Професору Вујадину Милановићу душа је била у раду – у научним доказима и у научном исправљању неправди!
ПОСВЕЋЕН НАУЧНОМ ИСПРАВЉАЊУ НЕПРАВДИ
Било да је у питању лажно оптужени Лаза Костић да је Хамлетово „То be or not to be“ превео „Трт мрт живот или смрт“, лажно оптужени Милошевић или неправедно запостављени и „потпуно избрисани“ владика Николај пре канонизације. Он је са поносом стварао и слагао своје научне радове, не бринући се што књиге стоје одложене у њиховом подруму, што су купци ових драгуља ретки и пробрани. Знао је он да „правој књизи време може бити само бонус“. А ту су га верно подржавали сви чланови његове посвећене породице.
Само душа која је толико свесна непролазности, вечности, могла је да се затвори у оквир топлог Наталијиног дома, да живи пуним плућима у келији свог кабинета, борећи се за Истину и Правду – како је он знао – са пером у руци, са огњем у души.
Последња слика професора Вујадина Милановића, са својом последњом књигом Шекспира
Последња фотографија професора Милановића, тек неколико дана пред одлазак са овог света, била је, симболично, баш ова, са књигом која му је толико значила и коју је
деценијама носио у себи, на којој је радио годинама.
КУПОВИНОМ КЊИГЕ ПОСТАЈЕТЕ ДОНАТОР
Јединствено, научно обрађено, луксузно опремљено издање, не може се наћи ни у једној књижари. Може се набавити једино донацијом од 1.200 дин Фондацији „Лаза Костић”, Милоша Бајића 7, 21000 Нови Сад, на рачун 220-111697-39 са назнаком „Владика Николај о Шекспиру”. Донација покрива поштарину унутар Србије.
Донаторка, Душанка Вучинић, са купљеним књигама, које су озариле многе поштоваоце дела владике Николаја.
Целокупан приход од донације предаје се удовици професора Милановића. За узврат, на сваких 10 књига коју Ви купите, Фондација добија на поклон три књиге које може да поклања библиотекама, школама, гимназијама, факултетима, студентима, докторандима….
